U veličanstvenom masivu Južnih Prokletija iznad gradića Kopljika, oivičena dolinama Boge i Šalje uzdiže se planina Rabes sa najvišim vrhom od 2311 m.n.v. Upravo tamo smo se uputili u istraživačke pohode ovog divnog jesenjeg dana.
Datum: 29.09.2012.;
Planina: Prokletije, južni deo;
Vrh: Rabes, 2311 mnv;
Učecnici: Milena Krasić, Jelena Petković, Boris Čelebić, Leo Đokić, Milan Radović, Bojan Bošković, Ivan Femić, Filip Roganović;
Rano ustajanje pre izlaska sunca (u kome znamo da ćemo nešto kasnije uživati), okupljanje ekipe (bez značajnijih kašnjenja), vožnja ka graničnom prelazu Božaj (uz minimalne logističko-administrativne probleme) pa dalje širokim putem kroz Albaniju sve do gradića Kopljika gde skrećemo levo, te pravimo kafe pauzu u selu Dedaj nakon čega dolazimo do sela Ducaj (700 m.n.v.), ostavljamo auta i krećemo na naš današnji uspon.
Nakon konsultacije sa kartom, lokalnim stanovništvom i vlastitim iskustvom (naglasila bih da je ovde od najviše vrednosti bilo iskustvo Lea i Borisa kojima su Prokeltija jako česta destinacija a i koji su nam danas zvanični vodiči), krećemo makadamom koji šumovitim predelom lagano vodi ka napuštenom katunu. Posle 2 sata pešačenja, 8 pređenih kilometara i 800 metara visinske razlike, te mnogo prolivenog znoja i uzdisaja, konačno pravimo pauzu, za promenu dužu od 3 minuta, doručkujemo i istinski uživamo u pogledu na iste one planine koje svako od nas sa žudnjom posmatra kako se okomito uzdišu tamo negde iznad Skadarskog jezera (nažalost čak ni Boris i Leo nisu uspeli saznati imena ovih stenovitih vrhova). Nastavljamo dalje i ubrzo stižemo do ostataka pozida starog katuna, odakle konačno vidimo vrhove planine Rabes, još uvek u daljini. Ovde se donosi najvažnija odluka danas, krenuti levo ili desno, mišljenja su podeljenja (npr ja sam bila za opciju desno) ali kako su vodiči ostali priklonjeni levici, tamo i krećemo (što će se kasnije ispostaviti kao odlična odluka, jer se moglo i desno ali sa par stotina metara užeta). Prvo kroz prilično prohodnu šumu, pa onda beskrajno dalje, ka prevoju, travnatim policama sa rasutim kamenjem (takozvani raj za zglobove), hodamo polako, uz neprestanu priču o najrazličitijim temama (Milan ih baca kako bi Mileni i meni misli skrenuo sa umora, jer jesmo prilično umorne, pre svega zbog iscrpljenosti poslom u toku radne sedmice). I konačno stižemo do bezimenog prevoja (~2150 m.n.v), moje krajnje tačke ovog dana jer sam procenila da je bolje da ostanem tu, odmorim i upijem što više ove surove lepote dok ostatak ekipe ˝iskoči˝ na vrh. I dok oni polako napreduju uz nepregledne kamene gromade, ja ostajem na milka ćebencetu, uljuškana u mislima koje preleću sve vrhove na horizontu.
Jelena Petković
Vidno umorni i iscrpljeni hodom od preko pet sati i nenormalno visokom temperaturom za ovo doba godine nastaljamo uspon ka vrhu Rabes. Ispred nas su dva vrha udaljena nekih stotinjak metara visinske razlike. Odlučujemo se za desni. U početku po kratkim siparima i krušljivom terenu a kasnije po kombinaciji kompaktnih stijena i trave, poslije 40 minuta izlazimo na vrh. Bojan, kako li je osjetio stijenu, jurnuo je gore i sigurno desetak minuta stigo prije nas. Stojimo na vrhu i gledamo drugi vrh nedaleko u masivu za koji smo mislili da je manji. Sve su prilike da smo pogriješili i da je on nekoliko metara viši, mada je to pretpostavka i optičke greške u planini su česte. Na tom vrhu postoji rascjep od nekih desetak metara i bukvalno dijeli vrh na dva dijela, lijevi veći i desni koji je, otprilike, iste visine kao i vrh na kom smo bili. Ovaj lijevi koji je po procjeni najviši na Rabesu nepenjiv je bez alpinističke opreme. Odmaramo, pričamo preko radio stanica sa Jelenom, ja izvadih pivo ne baš sa idealnom temperaturom ali može proći na ovoj vrućini. Okolo nevjerovatan pogled. Uživamo u perfektnom danu, u pogledu na Prokletije iz nove perspektive. Na internetu nismo našli nikakav zapis o penajnju ovog vrha, a takođe ni tokom uspona nismo našli nikakve tragove ljudskog prisustva na ovom vrhu. Zato zidamo kamenu piramidu na vrhu kao znak budućim posjetiocima da je ovdje stupila ljudska noga. Obzirom na priličnu udaljenost od najbližeg pristupnog puta, kao i na težak teren vrlo je moguće da je ovo prvenstveni uspon na ovaj vrh. Od početne tačke do vrha smo ostavili skoro 6 sati intezivnog penjanja.
Nakon registrovanja prokletijskih masiva i vrhova i pravljenja par zajedničkih snimaka krećemo nazad prema Jeleni koja je ostala na prevoju. Dan je kratak i ne ostaje nam puno vremena a povratak, jednako naporan kao i uspon, računajući dužinu staze. Travnati dio nam predstavlja najtežu opciju pri spuštanju jer je trava prilično klizava. Ipak, uspješno i prilično brzo se spuštamo do davno napuštenog katuna u podnožju ovog vrha gdje pravimo odmor za večeru. Nakon pauze relativno brzo stižemo do makadamskog puta kojim tabanamo prema selu u nekoliko skupina (po starom dobrom visokogorskom običaju).
Kad smo stigli do kola uveliko je bio mrak a pun mjesec u dilu sa planinskim vrhovima pravio je nevjerovatno lijepe detalje po nebu. Mora da je to dotaklo Bojana pa obeća pivo u Dedaju, i eto morasmo ga ispoštovati…
Sve u svemu, bila je ovo jedna zanimljiva tura, uspon koji ćemo pamtiti po mnogo čemu, a najviše po tome što je ovo bio prvi naš odlazak u ovaj dio Prokletija koji nam je geografski prilično blizu. Pokazalo se još jednom da su Južne Prokletije raj za planinarenje a posebno za istraživanje, pronalaženje staza i otkrivanje svih ljepota koje krase divlje, prilično nepristupačne i nepoznate predjele albanskih Prokletija.
Boris Čelebić
