Stara ideja našeg prijatelja, avanturiste Andrije Damjanovića konačno je realizovana. Potpisnici ovog nesvakidašnjeg događaja koji ima kapacitet da postane značajna zimska turistička manifestacija, su TA Eksplorer iz Kolašina i naš klub.
Datum: 02.-03. april 2016.;
Lokacija: katun Ječmen Do, Sinjajevina;
Vrh: Gradište, 2174 mnv;
Na nekom od naših druženja u klubu, uz pivo i dobru atmosferu rađale su se ideje… Kao što je naš klub već navikao planinarsku javnost, ideja Andrije Damjanovića da napravimo svojevrsnu žurku na otvorenom, u sniježnom ambijentu neke crnogorske planine, brzo je prihvaćena od strane prisutnih. U realizaciju je uključena turistička organizacija Explorer iz Kolašina sa kojom naš klub sarađuje i koja se bavi turističkom ponudom u koju su maksimalno uključene ljepote crnogorskih planina…
Ova zima daleko je bila od dobre za ozbiljne planinarske akcije, ali i pored toga, napravili smo niz 
značajnih uspona i manifestacija. Tako nismo željeli ni da odlažemo realizaciju ideje sa početka priče, pa smo se, ovog vikenda, na brzinu organizovali i napravili posve neobičan događaj. Na žalost, zbog brzog otapanja snijega nismo bili u prilici da duže pripremamo akciju i obavijestimo sve koji su bili zainteresovani, ali, važno je početi a već smo dogovorili da i iduće zime nastavimo sa ovom pričom. Vikend u kome smo organizovali žurku na otvorenom je bio prepun planinarskih događaja, bilo je tu otvaranje planinarske staze na Brotnjiku i trka na nordijskim skijama preko Sinjajevine, ali, zbog već pomenutih uslova nismo mogli odlagati našu akciju.
Elem, ko je prisustvovao pričaće, ko nije neka se pripremi za narednu godinu. Dio ekipe kreće u petak popodne kako bi regulisao logistiku, iznošenje opreme, postavljanje kampa… Međutim, ispriječila se stijena na serpentinama iz Gornjeg Lipova prema Vratlu, tako da je sve pomjereno za subotu ujutru, kada je i organizovan dolazak učesnika kampa. Poslata je mašina koja je sanirala put, džipovima je prevežena oprema do ispod Vratla gdje je sačekao snijeg pa je dalje sve pretovareno u motorne sanke, i iz nekoliko navrata izveženo do katuna Ječmen Do na Sinjajevini, planini koja pruža fantastične uslove za razne vrste avanturističkih aktivnosti tokom zime. Već nešto iza podne žurka je mogla da počne. Tridesetak učesnika je uživalo u jedinstvenom ambijentu osunčane i, još uvijek, snijegom pokrivene Sinjajevine. Niklo je šatorsko naselje, a za one koji nisu imali adekvatnu opremu ili su zimomorni i nenaviknuti na boravak u zimskim uslovima planine, organizovano je spavanje u nekoliko koliba u katunu.
DJ je odrađivao posao, bilo je muzike za svačiji ukus. Pretpostavljam da su ljubitelji prirode i planinari dovoljno emancipovani tako da se na reportoaru nije mogao naći folk, a niko nije ni izrazio želju da se opušta uz bizarne stihove i zvuke šunda kojim nas zatrpavaju razni elektronski mediji i život u gradovima dodatno čine nepodnošljivim, tako da je ova čista sredina ostala čista i sa strane duha koji je vladao kampom.
Muzika je bila dobra, ali, čini se, događaj će se pamtiti po dva detalja. Prvi je roštilj koji je spremao Dušan, tu uz vatru koja je gorela na sredini kampa, i koji je mirisao nadaleko i, uveče privukao lisice čije oči su sjale pod dugačkim snopom Andijeve lampe. Neko je rekao da su u pitanju vukovi, ali, dobri poznavaoci životinjskog carstva kažu da vukovi ne prilaze toliko blizu ljudima, pa čak ni kada su gladni. Drugi detalj je kuvano vino koje je savršeno pripremio Andrija i koje je u velikom termosu bilo vrelo cijelog dana i večeri…
A u kampu je bilo živo. Neko se vozio na motornim sankama, neko je skijao, neko spuštao bordom… Vozači sanki su bili raspoloženi da izađu svima u susret pa su neke od učesnika vukli užetom da bi skijali i uz brdo i niz brdo. Marko se potrudio da napravi mini skakaonicu i potom, izveo nekoliko vratolomija od kojih je zastajao dah onima koji su, uz vatru, pijuckali kuvano vino i uživali…
A tek naveče, kada smo se svi okupili uz vatru, uz muziku i svjetlosne efekte, žurka je dostigla vrhunac. Ispaljen je vatromet a puštili smo nekoliko vatrenih lopti koje su otišle visoko u nebo…
U nedelju ujutru, neko je bio mamuran, neko je nastavio izležavanje na suncu, neko organizovao doručak. Uglavnom, nije bilo onih koji su zažalili što su došli na jedinstvenu žurku. A ja sam poželio da nešto i popnem od okolnih visova i odlučio da krenem na Gradište, najdominantniji masiv u ovom dijelu Sinjajevine. Bilo je već 8,30 h, sunce je uveliko obasjalo planinu i, vjerovatno već omekšalo snijeg koji je tokom noći zamrzao. Andi me je primakao motornim sankama i tako sam uštedio najmanje pola sata hoda. Kroz uvale i doline koje vode između okolnih visova prema masivu Gradišta, tamo gdje je već dopiralo sunce, snijeg je bio prilično mekan i otežavao hodanje. Ipak, uživao sam u planini, u sniježnom ambijentu koji očarava, motiviše, inspiriše, dovodi do potpunog oslobađanja emocija i misli. Dva puta značajno gubim visinu, ali ne postoji drugi način stizanja do strmih padina masiva Gradišta, koji predstavlja veliku barijeru između doline Gornje Morače i Sinjajevine na sjeveru. A kad sam stigao u podnožje izuzetno stmih sjevernih padina otvorilo se pitanje kuda krenuti? Odlučio sam da iskoristim „stazu“ koju je napravila jedna velika lavina koja se sručila u dolinu. Učinilo mi se da je tu snijeg najstabilniji i sabijen dejstvom lavine, a i direktno je penjanje što je bio izazov posebne vrste. Spakovao sam štapove, uzeo bajlu i soliranje je moglo da počne. Značajan dio samog završnog uspona je, još uvijek, bio u sjenci tako da je snijeg bio kompaktan i prilično dobar za penjanje, mada ne i savršen. Ali, kakva je bila ova zima, očekivao sam daleko teže uslove…
Nakon savladavanja najstrmijeg dijela uspona, krenuo je blaži uspon, ali ne i manje izazovan i opasan jer je snijeg tu bio nestabilniji a dio staze je vodio grebenom, na jednom mjestu prilično uzanim. Na samom vrhu sam morao da procjenjujem šta je od sniježnog nanosa streha a šta je na stabilnoj podlozi… Prošlo je kako treba, a na vrhu me, nakon 2,5 sata penjanja, dočekala nevjerovatna slika, valjda jedna od najljepših koja se može doživljeti u našim planinama. Pogled na moćnu stijenu Babljeg zuba, udaljene par stotina metara vazdušne linije, budio je neko čudno treperenje u tijelu, i osjećaj zadovoljstva koji može da donese samo penjanje na planinske vrhove. Bablji zub iz ove perspektive je ličio na alpske prizore i zaista sam se osjećao privilegovanim što stojim na ovakvom mjestu. Na žalost, nisam imao foto aparat pa sam uspio samo da napravim jedan selfie, čisto radi uspomene sa mog prvog uspona na Gradište.
Uživao sam neko vrijeme u pogledu i tišini, a onda se okrenuo novim mislima a to je silazak. Uglavnom, sve je proteklo u najboljem redu, najstrmiji dio od nekih stotinak metara sam otpenjao i požurio da se udaljim od padine jer, na samo stotinak metara desno, sa stijene je krenula prilično jaka lavina…
U povratku vidim Dejana iz Tivta koji je popeo jednu padinu i spušta se na dasci… Ja sam nastavio kroz, već prilično vruću dolinu sretnuvši lisca kapitalca koji je vukao dugu repinu preko doline i nestao negdje prema padinama Sinjajevine prema Lipovu. Kamp je već opustio, učesnici i organizatori su pokupili opremu i krenuli nazad, pokušavajući da iskoriste snijeg koji se ubrzano topio, jer je onako raskvašen i omekšan bio nepovoljan za vožnju sanki. Nastavio sam i dalje sam i spuštio se, prečicom, planinarskom stazom, u lipovsku dolinu gdje sam zatekao dio ekipe i moje Jelenu i Nemanju koji su čekali da se tati spusti sa planinaskog vrha.
Možda će neko reći da ovakvi događaji nisu u planinarskom duhu, ali to je zabluda. Svi koji odlaze u Alpe mogli su da prisustvuju sličnim manifestacijama koje imaju za cilj iskorišćavanje planinskog potencijala u turističke svrhe. Vjerujem da i Sinjajevina ima šansu da postane , kako se to moderno kaže, brend te da će naš klub i turistička agencija Explorer nastaviti da osmišljavaju zanimljive akcije i događaje koje će dovoditi turiste u zimskim uslovima u naše planine.
Vidimo se na Vratlu iduće zime.
Milan Radović
Vratlo, 02.-03.04.2016.
