Albanske Prokletije, dovoljno je da to pročitate ili čujete i već miriše na pravu akciju.Za ovu avanturu treba naći pravu ekipu, to je svakako prvi preduslov. Znajući da su Visokogorci Crne Gore jako aktivni kao i mi, da je Boris odličan poznavalac Prokletija i da je istaživačkog duha nije nam trebalo puno da se dogovorimo. Par mailova i ja sam već kupio kartu za Berane, solo, autobusom. Ceo put sam razmišljao u stvari koliko je bitno uvek imati taj entuzijazam i želju kao da si juče spoznao planine.Potpuno mi je jasan osećaj Branka Kotlajića i stare ekipe Radničkog koji su po dva dana putovali ne bi li stigli do podnožja Prokletija. Vredi svaki milimetar pa makar i trotinetom..
E sad, jedan od glavnih razloga zašto je neko neraskidivo vezan za planine u bilo kom obliku i smislu je upravo istaživanje i divljenje nepoznatom, netaknutom… Traženje u istom trenu izazova i nirvane, snage i lepote, prolaznosti i večnosti. Spoznaje da moraš poštovati prirodu tako što ćeš je osluškivati, učiti od nje, proučavati joj ćud i kad god ti kaže – NE da to prihvatiš kao odličnu školicu i iskustvo za dalje. To je nešto najlepše, davno zaboravljeni vrhovi, iznad jezera, snegova, šuma i pitkih izvora.To je taj kraj oko Dobro dolja, tromeđe Albanije, Kosmeta i Crne gore na šta smo se nameračili juna 2014. Divlji, ne ucrtani vrhovi po Albaniji smešteni između centralnih i metohijskih Prokletija. Gomila jezera, više nego u dolini Jezerskog vrha, poneki katun i bukvalno bezbroj izvora i rečica sa pitkom vodom.Mala ekipa, pored Borisa tu su Zoran i Filip takođe iz kluba Visokogoraca CG. Oko 23h izlazimo do Babinog polja, tačnije na katun Bogićevice. Umesto šatora pronalazimo otvoren katunčić od 3 zvedice i tu razvlačimo podloške. Dogovor je da se krene u 5h ujutru, u planu je svakako Maja Zez od 2.400 mnv a ako stignemo i Škeljzen od 2.407 mnv koji je u regionu Tropoje, vrh koji se nalazi poprilično daleko od Bogićevice (više od 20 km u jednom pravcu sa ko zna koliko uspona).
Sve je bilo po planu, odmah kreće uspon do graničnog putića JNA koji povezuje vrhove Ujkin krš i Tromeđu, već se nazire Đeravica u daljini ka istoku.Polako silazimo poprilično strmim kozijim stazicama ka Dobrodolju i prvom albanskom katunu Stani. Predeli kao iz bajke, žubor reka na sve strane, zelenilo, gore sneg i slapovi.Odlučujemo se za grebensku varijantu iako postoji makadamski put u dolini, znamo da ćemo imati bolju orjentaciju a i sjajan pogled na jezera. Jedini ja imam komplet zimsku opremu ali se nadamo da će sam greben i kuloari oko njega biti ok za prolaz bez dodatne tehničke opreme.Polaku se penjemo uz Maja e Kerši i grabimo ka Zezu. Južna strana je skroz suva a sever i dalje ima dosta snega za taj mesec. Dok pravimo prvu pauzu, već vidimo neke nepravilnosti na karti, jednostavno iza Maja Zeza se jasno vide viši vrhovi koji su relativno blizu i nema ih na karti. Mislimo da je to Škeljzen i da nisu lepo uradili kartu, videćemo kad dođemo…. Ispostaviće se da su to najviši vrhovi celog kraja i da do Škeljzena ima još dosta da se guli, ima ih na Albanskim kartama (koje su nam ostale u kolima) ali ne postoje nazivi vrhova što je vrlo čudno. Verovatno lokalci imaju neke nazive, na vrhovima se vidi da ih starosedeoci pohode, ima “čortena” na svakom vrhu. Elem, put grebenom je sjajan, na par deonica se baš mora paziti jer ima odseka, krušljiva je stena, negde se odpenjava, negde ide na kant ali je sve i dalje moguće proći bez tehničke opreme (mala napomena, morate imati jako dobar grip na đonu da bi vam život bio lakši) i potrebna je dobra koncetracija na pojedinim delovima.
Naravno pogled sa vrha Maja Zez je nešto posebno, pravimo mali odmor i nastavljamo dalje grebenom preko vrha Maja e Koritas do bezimenih vrhova čija je visina 2.425 mnv što je više i od Škeljzena. Dotle nam je trebalo 6 sati. Odlučujemo da popnemo oba, teren je nezgodan, krušljiva stena, klizavo busenje, vrlo strmi delovi. Samo Boris i ja izlazimo s obzirom da su Zoran i Filip imali problem sa gripom, đonovi im baš nisu dobro radili posao. Iako nemamo albanske karte, vidimo da je Škeljzen poprilično dalje i izgleda vrlo moćno.Ostavljamo ga za sledeći put, nigde neće pobeći.Da smo se odlučili za makadamski put u udolini odradili bi celu turu do njega ali smo isto tako znali da ne bi imali Maja Zez i fantastičnu grebensku turu a ispostavilo se i najviše bezimene vrhove tog dela Prokletija. Spuštamo se preko snežnih useka do jezera i makadamskim putevima nazad ka graničnom katunu Stani. Predeli su nestvarni, nijedna slika to ne može dočarati. Pred sam kraj nas čeka još jedan jak uspon do graničnog puta, na granici pravimo pauzu i ručamo. Čoveku se jednostavno ne ide odatle…Polako se vraćamo do katuna Bogićevice i spuštamo u dolinu Babinopoljske reke gde nalazimo sjajno mesto za kamp. Dižu se šatori, pali vatra, izvor je odmah pored kao i rečica. Sprema se klopa pa uz žubor rečice resetovanje u vreći.
Tura od 23 km sa 1.800 mnv uspona u 11 sati, dosta delova gde se mora voditi računa o svakom koraku. Puno izvora, još više vidikovaca i poneki zbunjeni Albanac sa konjima (ali u udolini). Eto me uskoro opet dole i to na više dana…uh a tek zima, predeo je za turiranje fantastičan a i pašće prvenstveni usponi kroz neke kuloare kao i skijanjac sa pomenutih vrhova! Hvala Borisu i ekipi na druženju.
Vidimo se u planini, život je lep!
Marko Nikolić, Extreme summit team
Izvještaj je preuzet sa sajta: http://zivotjelep.com
Maja Zez
