Poziv da učestvujemo na prvom kursu za planinarske vodiče koji se održava u Albaniji u klubu je prihvaćen sa zadovoljstvom. U srcu Prokletija, Thetiju, skupila se ekipa planinara sa Kosova, iz Crne Gore i Albanije a organizator je bio GTZ. Kurs su vodili dva njemačka instruktora, Jan i Maks ispred Njemačkog planinarskog saveza DAV. Osim dobijanja licence od DAV-a ovo je bila odlična prilika za uspostavljanje kontakta sa planinarima iz okruženja u cilju iskorišćavanja palninarskih i turističkih potencijala Prokletija.Datum:8.-14. 08. 2011.
Mjesto: Thethi Prokletije, Albanija
Učesnici: planinari iz raznih klubova iz Albanije sa Kosova i iz Crne Gore ( PSK Javorak: Ružica Stanković, Visokogorci CG: Boris Čelebić)
Organizator: GTZ Albanije
Dobio sam poziv od Ružice da idemo zajedno na ovaj kurs i kad sam čuo da se ide u Thethi 7 dana, teško je bilo reći bilo što drugo osim da pristajem. Krenuli smo u nedelju negdje oko 12 h. Taj dan sam se vratio sa Komova gdje je bilo tradicionalno okupljanje planinara PSK Komovi. Dan je bio vruć, ja pomalo umoran ali ipak vožnja je prošla lagano i nešto posle 16 h stižemo u Thethi. Stigli smo tri sata prije ostalih. Smjestili smo se u tri odvojene kuće. Ahmet i Zuvdija iz Plava su imali peh sa kolima pa su došli kasnije. Sve je izgledalo pomalo haotično, ali dobro, prvi dan je.
Ustajemo rano, doručak i selidba u drugi kraj sela u kuću koja liči na kasarnu i može zadovoljiti naše potrebe. Da imamo posla sa pravim Njemcima ubrzo smo se i uvjerili. Malo im je bilo predavanje na temu čitanja karti i međusobno upozanvanje, sa predstavljanjem zemalja iz kojih dolazimo, već su isti dan organizovali i praktičnu obuku čitanja karata. Mislim da je bilo oko 16 h kad su nas poveli na četvoročasovnu šetnju po nepristupačnim šumama iznad sela.
Naredno jutro je bilo vrelo, čekao se užasno topal dan, na stolu za doručak već paradjz, sir, med, nešto kao maslac i mlijeko, u kesama na stolu pored lanč paket istog sadržaja. U 7 sati krećemo ka vrhu Zorzi oko 1650 mnv sa polazne tačke od 700 mnv. Veći dio se krećemo kroz šumu. Pogled na Prokletije i dolinu Thethi i Šalje je vrhunski a mi umorni više od vrućine nego od pješačenja. . Smjenjujemo se u vođenju grupe a instruktori ispravljaju naše greške i daju korisne savjete. Vraćamo se u kuću kratak odmor i opet predavanje i analiza putanje, procjena težine terena i potrebnog vremena za prolaz.
Treći dan. Jutro oblačno i najava da će tako biti cio dan. Već sa mukom jedem doručak koji je istovjetan danima, ali dobro, danas idemo u Crnu Goru, nešto će se promjeniti. Krećemo ka Ćafi Peja na oko 1700 mnv i za 3 sata stižemo do nje. Put nas dalje vodi preko Buni Vukoces i Šeu i Barda stižemo do Ropojane i Savinog oka gdje nas čeka prevoz. Cio dan je oblačan a imali smo i pomalo kiše. Vodimo goste da vide Savino Oko i vodopad Grlje i potom pravac Grbaja u dom Gusinjaca. Domaćini pripremili obilan obrok za iscrpljene planinare. Uveče druženje do kasno i opet analiza staze za povratak. Ružica dobija informaciju da ćemo imati maglu, oblake i moguću kišu. Ja po toj prognozi predlažem povratak istom stazom ali instroktori insistiraju da se ide drugim putem uz obrazloženje da ako se ne bude moglo vraćemo se nazad prateći gps. Odlučujemo se da idemo iz Grbaje preko katuna Vojuša pa ispod Hotita i Nigvacita do prevoja izmedju Škurta i Prožmita gdje bi se spuštili do karaule i navezali na normalnu rutu kojom smo i došli. Pred nama dan pun izazova, težak teren i velika visinska razlika ali raduje činjenica da tuda nismo prolazili.
Osviće užasno jutro. Na vrhovima gusta magla sa kojom se vjetar igra ko sa slamčicom. Maks vrti glavom, gleda u oblake, kreću se previše brzo, gore je prejak vjetar a vidljivost, pa nje gotovo i da nema. Ipak krećemo, nadamo se da će se promjeniti nešto. Upravo to se i desilo brže nego što smo se nadali. Vjetar je rastjerao oblake i sad imamo skroz vedar dan a i sam vjetar je oslabio tako da nam je služio kao klima uređaj. Počinje uživanje, i ako je teren težak. Ljepote Prokletija kojima smo okruženi daju snagu da nastavimo dalje. Tura je bila teška, stižemo u sumrak i uzimamo džip da nas vrati zadnjih par km jer večera nam je već postavljena. Ipak svraćemo u kafanu da instruktori plate turu pića, zaslužili smo.
Već smo umorni, a pred nama dan predviđen za teorijska predavanja. Organizovanje ture, ekologija, prva pomoć…tema temu sustiže a meni, kako dan odmiče, sve gore i gore. Da li mi je organizam bojkotovao jednoličnu hranu ili sam pojeo nešto kvarno ne znam ali baš mi je bilo loše. Idem u krevet oko 20 h bez večere, trese me jaka groznica i već žalim što neću moći na sjutrašnju završnu turu.
Probudio sam se i vidio da od groznice i mučnine nema ništa, jeo sam nešto lagano za doručak i krenuo na turu. Ovaj put u pravcu Maja Kakis i Bošit tačnije negdje između njih. Cilj nam je da dođemo do kote 1700 mnv i po mogućnosti nađemo neki dobar vidikovac. U tome smo i uspjeli, otvorio nam se pogled na Ćafa Valjbonu, Jezerce, Rogam, Vali i Popljuk tako da je i ovaj zavšni uspon bio pun pogodak.Vratili smo se u kamp, napravili oproštajnu večeru i pozdravili se sa učesnicima i organizatorima.
Čekao nas je dug put do Podgorice, makadam od Thethija do Boge uzima dosta vremena ali kako nam rekoše sledeće godine će biti asfaltiran. Vraćamo se punio pozitivnih utisaka, upoznali smo albanski dio Prokletija dosta dobro, kao i ljude i planinare iz tih krajeva. Jan i Maks su se potrudili da nam prenesu što više znanja i bilo je zadovoljsto posmatrati ih kako se kreću u planini i učiti na njihovom iskustvu. Kurs je ispunio očekivanja svih nas a i organizatori su bili zadovoljni sa odzivom i našim interesovanjem. Na kraju zahvalio bih se GTZ na ideji, organizaciji i realizaciji ovog projekta.
Boris Čelebić
tethi, albanija
