Želio sam da ovu prelijepu priču i iskustvo prenesu članovi ekspedicije, pa sam zamolio Milicu da to uradi u ime cijele ekipe. Iskoristio bih priliku da joj se zahvalim što je preuzela obavezu pisanja izvještaja i ujedno da se zahvalim svim učesnicima na prelijepoj atmosferi, saradnji i timskoj posvećenosti u toku trajanja ekspedicije. Naše druženje se nastavlja i pravimo neke nove zajedničke planove. Bila je privilegija voditi ovakav tim. Vođa ekspedicije Dušan Bošković.
Planina: Kavkaz;
Vrh: Zapadni Elbrus 5642 m, Istočni Elbrus 5621 m;
Vrijeme ekspedicije: 7-21. jula 2016 god.;
Članovi ekspedicije: Dušan Bošković – vođa ekspedicije; Katja Milišić i Ivan Zebić iz Hrvatske – članovi HGSS; Branko Tomić, Ivan Perčin i Dražen Anđelić iz Crne Gore, i Milica Cvijetić iz Srbije.
Izveštaj
Svako putovanje počne mnogo pre nego što se se zapravo i desi. Niko kao moja drugarica Marija ne ume da ti nabaci neku ideju, a da ostaneš ravnodušan. Zahvaljujući njoj moj put na Elbrus je počeo zimus, u mislima. Već skoro sedam godina uživam u blagodetima planinarenja i svako mesto, svaki vrh koji sam posetila nije biran „osvajački“ u smislu da mi je bitna visina, popularnost, ili nešto slično. Ja volim da kažem da idem tamo gde me srce vodi. A srce je uprlo prst u Kavkaz.
Kakvkaz, samo u imenu nosi mističnost i težinu, ima taj spoj dve krajnosti, a Zapadni Elbrus kao najviši vrh našeg kontinenta (5642 mnv) dođe kao kruna truda i napora da se dovoljno prilagodimo visini i pogledamo svet sa tog mesta. To je zapravo vulkan ugašen večnim snegom i ledom već od 3700 mnv. Mi ćemo se spustiti do ruske republike Kabardino – Balkarija, stisnutoj u prelepoj divljini, na granici Rusije i Gruzije, tamo gde se dodiruju Evropa i Azija.
Naš vodič će biti Dušan Bošković iz PK „Visokogorci Crne Gore“, a preostalih šest članova ove ekspedicije su: Katja Milišić i Ivan Zebić iz Hrvatske, ujedno i pripadnici GSS; Branko Tomić, Ivan Perčin i Dražen Anđelić iz Crne Gore, i ja, Milica Cvijetić iz Srbije.
Već smo se upoznali na Durmitoru, samo mesec dana ranije i još tada poželeli da tako dobra atmosfera i energija među nama bude i na ekspediciji. Želja nam se ispunila!
Kao što se potoci sa planina slivaju sa svih strana u dolinu,tako će i nas sedmoro, tog petka, 8.jula (srpnja), da se sretne na aerodromu u Tivtu.
Polećemo za Moskvu u 9.30 h. Na aerodromu „Domodedovo“ nas čeka Goran, Dušanov prijatelj, koji nam olakšava transport od aerodroma do železničke stanice „Kazanski vokzal“ gde ostavljamo stvari i rasterećeni trošimo popodnevno vreme na Crvenom trgu i okolini. Prvi put sam u Rusiji i primećujem da je sve nekako veliko, grad koji ima oko šesnaest miliona stanovnika izgledao mi je još turobnije i veći jer je bilo oblačno sa pretećom kišom. U tom muvanju od trga do železničke stanice Katja i ja nalećemo na jednu od sedam „Staljinki“. Neverovatno velika građevina koja ti se čini da je tu na dohvat ruke, ali kada kreneš ka njoj nikako da stigneš. Posle ću shvatiti da je to bila moja prva lekcija o penjanju na Elbrus.Taj predah u gradu nije dovoljan da bih više pisala o njemu. Samo sam ponela taj utisak sa ulice da se na ljudima primeti spoj neke tradicije i autentičnosti, koju je dohvatila zapadna kultura, pokušaj uniformnosti koju zapad nudi.
Imam želju da se brzo sklonim iz te gužve i da konačno vidim voz u kojem ćemo provesti 34 h dok ne stignemo na jug, u Naljčik. Vagon broj 5 se po Marfijevom zakonu nalazi negde poslednji na peronu, pa svi jurimo do njega onako natovareni u sendviču između transportnih torbi na leđima i rančeva na grudima. Vagon je mudro projektovan u milimetar, ima 54 kreveta koja možeš podići i spustiti, sa udobnim dušecima i jastucima, kao i čistom posteljinom upakovanom u celofane. Kao u mravinjaku, zapinjemo provlačeći se sa teretom u potrazi za našim mestima. Prva impresija je da se nikad nećemo smestiti i organizovati, da je to premalo prostora… Kad se slegla prašina prvobitnog šoka nastupila je faza adaptacije i brzog smeštanja u krevet. Krećemo u 22.20 h, tačno u minut.
Uz euforiju od celog putovanja, humor je bio na nivou, ekipa je tako dobro funkcionisala kao da se znamo ceo život. Kako ispuniti 34 sata u vozu? Spavali smo čini mi se do besvesti, a kad smo bili budni jeli smo ili čitali knjige ili razbijali glavu Katjinim igrama-mozgalicama koje smo na kraju nazvali “sekiracija“. A za totalno razbijanje dosade dva Ivana su slučajno ostala na jednoj stanici jer su hteli Branku da kupe vodu. Da su išli po pivo to se ne bi desilo. Kao što rekoh, voz kreće tačno u minut i kada domaćica vagona zatvori vrata samo probaj da im priđeš, nema zaustavljanja! Tom prilikom smo upoznali i šefa celog voza kao i policajca, ako nas neko od ostalih putnika nije primetio ranije sada sigurno jeste. Cela trka- frka se završila njihovom vožnjom taksijem do prve stanice gde su se mogli ukrcati, jednom tabletom za prevenciju gastritisa, pokazivanjem fotografija iz rodnoga kraja šefu voza i osmehom uz zlatni zub domaćice našeg vagona koja je i napravila uzbunu. Još jedno iskustvo sa dobrim ljudima, taman da se slovenske duše još više raspilave pod naletom emocija i to “na suvo”, bez alkohola..
Generalno naša komunikacija sa domaćim ljudima je bila na nekom crno-srpsko-goro-hrvatskom uz po koju reč ruskog i neizostavnim mahanjem glavom i rukama. Nasuprot tome upotreba engleskog je bila jednosmerna ulica, monolog.
U Naljčik stižemo u nedelju 10. jula, tačno u minut. Čeka nas kombi i vozač Formule 1 koji će voziti kao sumanut do Terskola i Čegeta, vešto izbegavajući krave koje opušteno stoje na cestama. Kao da su svete životinje i u ovom delu sveta, niko ih ne sklanja sa puta, a one mašu svojim repovima kao gajtanima i gledaju belo negde ispred sebe. Nakon ravnice koja se mogla videti kroz prozor voza, dolazimo do planina koje nas podsećaju zašto smo tu.Pratićemo reku Baksan, vodenu silu boje bele kafe koja nemilosrdno valja sve ispred sebe i stići do našeg hotela i prve baze na 2100 mnv. Hotel je zapravo u Čegetu, seocetu u podnožiju Elbrusa. Sivi oblaci nam skrivaju lepotu prirode kojom smo okruženi. Otkrivaćemo je polako uz neprestano oduševljenje u narednim danima. Prvi aklimatizacioni uspon planiran već za ponedeljak 11. jul, idemo na mali Čeget 3471 mnv. U celom selu nema struje što se često dešava, zato većina hotela ima agregate. Najavljena je kiša i sneg za veći deo dana, ali mi ipak krećemo. Kao da smo se dogovrili sa oblacima, pustili su nas da uživamo u šumi, i cvetnim poljanama, a po izlasku na stenoviti deo prekriven snegom počinje susnežica. Ipak svi izlazimo na vrh i u silasku koristimo žičaru, koja je taman dobila struju, da se ne bismo bez potrebe kvasili ili eventualno povredili jer su staze strme i sada blatnjave.
Utorak je osvanuo sunčan sa razbijenim oblacima, krećemo na drugi aklimatizacioni uspon, na Observatoriju koja je na nekih 3100 mnv. Neki su taj uspon nazvali turističkim jer se hoda po kamenitom putu i usput srećemo prelep vodopad „Devojačke kose“ . Sada već vidimo gde se nalazimo. Okruženi smo šiljastim vrhovima preko 3000 mnv prekrivenim snegom, bude strahopoštovanje. Videćemo i Elbrus po prvi put, kako stidljivo viri iza oblaka. Po povratku sledi prepakivanje jer sutra se selimo visoko u planinu i narednih pet dana smo tamo. Napredujemo. Moja oprema za surovije uslove na visini je pred polazak na put dobila “sertifikat“ kao podobna od oštrog oka Đajinog, te nemam nikakvu brigu. Jako sam mu zahvalna na tome! U hotelu ćemo sresti šestočlanu ekipu iz Bosne – Republike Srpske, sa kojom ćemo deliti i smeštaj i ići na uspone u tim danima. Mogla bih posebno pisati o tome kako smo dobro međusobno funkcionisali i kako smo se i sami pitali „ko nas spoji ovakve kakvi smo?!“ Ukratko: sjajna ekipa i timski duh uz dosta smeha i radosti.
U sredu, 13. jula, krećemo konačno iz „zone komfora“ od tri zvezdice u „Garabaši komfor“ na 3800 mnv. Do tamo stižemo gondolom preko stanice “Mir“, a zatim koristimo ratrak u koji smo uspeli da se utrpamo sve sa stvarima i dodatnim paketima vode, tačnije 10 litara po osobi, (ključna stvar pri aklimatizaciji-hidriranje!). I Hari Hudini bi nam pozavideo na tom ulasku i izlasku iz ratraka. Skloništa na Garabašiju izgledaju kao polegnuta metalna burad ofarbana u tri boje. Ostavićemo stvari i popeti se do nekih 4000 mnv. Vedro je i svi se dobro osećamo, ne prestajemo da fotografišemo i da gledamo okolo. Oba vrha, Istočni i Zapadni, su tu ispred nas, izgledaju tako blizu. Kakva varka! Tu je i skijaška staza tako da se ukrštaju planinari i skijaši; ili su ljudi umotani kao nindže da bi se zaštitili od sunca i refleksije od snega ili su razgolićeni, sunčaju se, jer je efekat kao u solarijumu. Zalazak sunca neće moći ni fotografije da dočaraju, a kamoli reči.
Četvrtak, 14. jul je dan za novu selidbu do Priuta na 4100 mnv. Takozvana kuća „Šarapje“ (ili Šarapova kako smo je od milja zvali) će ujedno biti i naša poslednja baza. Oko naše kuće ima još nekoliko, kao s neba bačenih, kuća-kontejnera. Mi smo dobili najnoviju i najbolju u kraju. Po ko zna koji put sam svedok da ono što je u prirodi lako dostupno ljudima biva sigurno nagrđeno ili uništeno. Za jedan takav centar i najviši vrh kontinenta lokalne „gazde“ bi mogle malo više da se potrude oko odlaganja smeća i održavanja higijene. Ako zanemarim ljudski faktor (na godišnjem odmoru sam i to rado činim) mesto na kom smo stajali je prelepo. Naravno da je prostrano i veliko i beskrajno lepo i osećaš se tako sićušno. Istovremeno u meni budi osećanje divljenja i privilegovanosti što sam tu, dišem taj vazduh, peče me to sunce i cipele mi propadaju u taj sneg. Ne znaš gde bi se pre okrenuo. Neki iz ekipe stalno merkaju „Užbu“, šiljasti vrh preko puta nas, tamo u moru snežnih vrhova koje ne možete da prestanete da gledate. Dušan nas poziva na poslednji aklimatizacioni uspon, idemo do skoro 4800 mnv, na stene Pastuhova. Tempo je spor ali konstantan, sunce prži nemilosrdno, nema ni daška vetra, sa nekoliko pauza stižemo do cilja. Raštrkani na sve strane, umotani do neprepoznavanja, neko zadubljen u svoje misli, neko okupiran poziranjem za fotkanje. Sada samo ostaje da pratimo vremensku prognozu koja će odlučiti kada krećemo na završni uspon…
Odluka je pala, subota 16. jula, 01 h iza ponoći, ratrakom izlazimo do stena Pastuhova. Nebo je zvezdano, mesec se polako puni. Pod svetlom čeone lampe i uz škripu dereza krećemo polako. Nema vetra, pristojno je hladno. U Dušanovom stilu tempo konstantan, neprekidan. Pauze su kratke da se ne rashlađujemo. Fokusirana sam na disanje i korak, vodim računa da pijem vodu (opet hvala Đaji za flašu koja mi je u jakni, lako dostupna!) , čokoladica je spremna u džepu. Idemo strmo naviše, do podnožija Istočnog vha, zaobići ćemo ga traversom i doći do sedla (oko 5416 mnv). Tu negde počinje da sviće. Na ovoj visini sve se radi usporeno. Radujem se suncu. “Još malo uzbrdo i tu smo“, kaže naš neumorni vođa. Paradoks penjanja je u tome što se posle te strmine dođe na skoro ravan teren na čijem kraju se nalazi malo uzvišenje, kao tobogan od snega koji su napravila deca i „to je to“. Za mene je to bio deo gde sam shvatila zašto svi opisuju penjanje na Elbrus kao „psihički zahtevno“. Visina već deluje na mene: napravim deset koraka i onda stojim i dugo dišem, pokušavajući da smirim srce. Grudni koš mi je kao dečija zvečka. Imala sam sjajnu podršku ekipe. Kakvi ljudi! Kakva završnica. Uzgrebala sam i uz onaj „tobogan“ dok je Ivan snimao. Majko mila koliko sam stajala i disala dok nisam napravila nekoliko poslednjih koraka. A na vrhu? Kao nikad do sada, nešto me puklo u grudni koš, počela sam da plačem od sreće. To je neki neopisiv osećaj, kao koktel od radosti, uloženog truda, neverice da sam stigla, lepote pogleda, podrške i dobre energije ovih ljudi koje poznajem tek deset dana…Uh!
Svi smo izašli na vrh oko 8.30 h po lokalnom vremenu. Svi smo tu. Jugoslavija u malom što bi rekli lokalci kada nas pitaju odakle smo. Nema vetra. Pogled je nestvaran. Neopisiv.
Dušan će “trknuti” i do Istočnog vrha koji je samo 20 metara niži od Zapadnog, ali prvo mora da se spusti do sedla. Kaže “ostao mu je dužan” od 2013. god. kada je poslednji put bio ovde. Srešće nas pri silasku presrećan što je ostvario svoj cilj: oba vrha u jednom danu. Svaka čast!
Spuštanje je bilo naporno jer je sunce pržilo. Osećala sam se kao u nekoj posebnoj šerpi gde se istovremeno i kuvaš i pečeš i hladiš. Nije manjkalo kreativnosti, razvili smo nekoliko stilova silaska što na nogama što na dupetu. Do 14 h tog dana svi smo stigli u kuću. Trebaće vremena da se slegnu utisci, pored umora tu je taj osećaj sreće što je sve prošlo kako treba. Poslednje noćenje u kući Šarapje, sutra opet sledi ratrak, pa gondola, pa hotel. Krug se polako zatvara. Naravno da smo posebno slavili po dolasku u Čeget.
Iz Čegeta krećemo u utorak 19. jula. Pre nego se ukrcamo u voz u Naljčiku obići ćemo obližnje vodopade. Dobar deo ekipe će to mesto pamtiti po najboljem „šašljiku“ (ražnjićima) koji su do sada jeli. Opet je oblačno i povremeno pada kiša. Vremenska prognoza nas više ne interesuje.
U vozu smo već domaći, snalazimo se bez problema. Nismo više proveravali ko je novi šef voza.U Moskvi nas opet dočekuje Goran, taman pre posla da nas isprati kući. Kombinujemo metro i voz i evo nas opet na „Domodedovu“. Slećemo u Tivat 21. jula oko 16 h. Dočekuje nas „visokogorski odbor za doček“ uz šampanjac. Pre nego se razbežimo opet svako na svoju stranu, popićemo pivce pored mora na ostrvu Cvijeća, na 00 mnv. Sunce je ovde prijatnije.
Kao što je neko rekao: Ovo je kraj ove priče. Moramo se rastati da bismo se opet sreli i pravili neke nove priče.
Teško je opisati ovakvo putovanje a da nije puka statistika i nabrajanje. Ne zamerite ako sam nešto izostavila ili bila preopširna.
Volela bih da istaknem da većina članova ekspedicije ima dugogodišnje planinarsko iskustvo i da su svi u dobroj fizičkoj kondiciji koju je potrebno stalno održavati i negovati. Često se dešava da se neiskusni i nedovoljno utrenirani ljudi usude da krenu na ovakve uspone. To se nikada ne završi dobro. Čak i meni na našim fotografijama izgleda da je sve išlo jako lako, gotovo bez napora. To je kao što mislite da je vrh tu na dohvat ruke, a nikako da stignete do njega.
Pored ličnog truda i rada, kao što kaže Ivan-Klepton: „Planina je prepoznala da smo dobri ljudi pa nas je pustila da odemo do vrha“.
Zahvalna Planini i dobrim ljudima sa kojima sam hodala po njoj.
30. jul 2016. Novi Sad.
Milica Cvijetić
