Pasjak je jedan od najatraktivnijih vrhova Kučkih planina. Pogled na Pasjak iz doline Bukumirskog jezera, kao i pogled sa njegovog vrha je čaroban. U Zimskim uslovima je rijetko penjan, i zato je samo mali broj planinara imao privilegiju da ovaj vrh doživi na poseban način. Pasjak je posebno drag članovima našeg kluba jer smo na njegovom vrhu svojevremeno postavili kutiju sa upisnom knjigom i pečatom.
Datum: 03.03.2013.;
Planina: Kučke planine;
Vrh: Pasjak 2024 mnv;
Učesnici: Dušan Bošković, Aleksandar Đajić, Igor Stojović, Marko Rešetar, Ivan Femić i Marija Đajić;
Kučki kraj sa Bukumirskim jezerom sam posetila jednom do tad. Dovoljno da sa nestrpljenjem čekam svaku sledeću priliku za uživanje u legendama opričanom, i u narodu često pominjanom predelu.
Subota, 15h; rančevi uveliko spakovani, končno kraj radnoj nedelji! Već uigranom maršutom, skupljamo se i ubacujemo stvari u Defendera! Stari drugar, nikad nas ne izneveri. A na trenutak smo posumnjali da će biti dovoljno prostora za sve nas i gomilu stvari. Marko poslednji uskače. Napravili smo mu mesta između krplji, cepina i rančeva. Nije mu naročito udobno, ali moraćemo svi izgleda da stegnemo želuce u vožnji vijugavim putem preko Veruše. Đaja daje gas, idemo u susret novoj turi, novoj avanturi.
Kako je moguće da nas posle ovako toplog dana u gradu, i suvog skoro celog druma, tamo čeka gomila snega? I stvarno, odjednom, kao u neku drugu dimenziju da ulazimo! Put je dosta očišćen, i Defender se probija duboko u srce Kuča! Put podseća na stazu za bob, očišćenog snega pored puta je na tone, čini mi se! Na poslednjem proširenju uz put ostavljamo auto, prepakujemo se, nazuvamo krplje, i polako krećemo. Nešto je posle 17h, očekujemo oko 2h hoda do mesta gde ćemo kampovati. Ja nemam problem sa dugim “dosadnim” hodanjem po “ravnom”. Možda zato što dolazim iz ravnice, meni to dugotrajno koračanje dođe kao neka vrsta meditacije. Svako u svom ritmu, svako u svojim mislima. Adaptacija i akomodacija na prirodu. Nije nas bilo nedelju dana. Kako se sunce pomera, obrisi okolnih brda dobijaju sve lepšu boju. Sa svakim korakom okolina izgleda drugačije. Hodamo stazom, oko nas drveće okićeno snegom…svaki put me ovakvi predeli podsete na neku bajku. Mart je, i prvi pupoljci se pomaljaju ispod snega! Biljke su čudo! Imaju svoj ritam, ni sneg ni mraz, ne mogu im ništa!
Naša povorka podseća na neku malu ekspediciju. Šatori i užad su upakovani u transportnu vreću i pričvršćeni za sanke. Momci naizmenično vuku, često po dvojica, formirajući navezu sa sankama, koje se prevrću pri nizbrdicama i kosinama. Marko je na turno skijama, malo ima problema sa vezovima, ali je uporan i uspešan. Sa prvim mrakom ulazimo u šumu. A Stojo, bez krplji, skija i sanki bira stazu kraću, ali ostalima težu. Nije lako vući sanke uzbrdo, niti se krpljama probijati kroz žbunje. Ipak, sa izlaskom na čistinu, i nervoza u redovima se smanjuje. Tu je i vetar prilično jak, oduvao je oblake i noć je vedra. Vidimo Pasjak! U obasjanoj noći izdvaja se jasno od okolnih vrhova. Dominira oblikom, pozdravlja i poziva. Biramo mesto za šatore, gde je vetar najslabiji, i opasnost od obrušavanja lavine najmanja. Iskusni momci, o svemu vode računa. Lopate u ruke, tabane u posao. Delovalo je da smo brzi i uigrani, ali nam je oko sat i po trebalo da odkopamo sneg, utabamo mesto za šatore, i razapnemo ih. Svi umorni, uvlačimo se u tople vreće, i ubrzo nas savladava san. Već je oko pola 10. Stojo odlazi u obližnju kolibu da prespava u toplijem ambijentu…
Ujutro ne ranimo, ne gledamo na sat…nadamo se da će nas sunce malo još ogrejati kroz šatore. Oni koji se nisu dovoljno obukli, malo su se smrzli tokom noći. Podcenili snažan Bukumirski vetar. I oni koji su zaspali bez večere, i pored tople garderobe osetili su zimu. Čini se da je bitno da umor ne prevlada glad, i da se pred spavanje ipak malo hrane uzme, u nadi da će se i ona pretvoriti u preko potrebnu toplotnu energiju. Učimo svi na svojim i tuđim greškama.
Ekipa iz “fajtera” je već na nogama, deo priprema za Elbrus, tamo će im biti potrebna sinhronizacija. Podeševamo dereze, stavljamo pojaseve, kacige. Svako u ranac po neki prusik, klin…čeka nas ozbiljan uspon. Jutro je prelepo, sunce obasjava vrhove. Mnogo lep osećaj…
Cenimo da je bilo oko 8h kad smo krenuli. Stojo je sinoć najavio da možda neće sa nama, malo je prehlađen. Nema ga, pa mi krećemo…Marko je i danas na turno skijama. Odmah kreće uspon. Najteže je svima na početku, dok se ne uhvati ritam koraka i disanja. Ocenjujemo sneg, valja li. Mislim da neću nikada naučiti dobro da procenim. Meni se čini dobar, dereze dobro drže, koraci su mi nekako sigurni. A momci nisu zadovoljni, kažu, teško bi cepin hvatao po takvom snegu… Preko zaleđene površine napadalo je dosta novog, praškasto pločastog snega. Marku je teško skijama po takvoj uzbdrici, ide poslednji, stalno nešto namešta. Ja mu se divim na snazi i upornosti. Već na izlasku iz prvog kuluara pogled se pruža na snegom formirane, i vetrom oblikovane dolinice. Nastavljamo jednom podužom traverzom, Đaja me uvezuje prusikom, ne sviđa mu se mnogo moj još uvek neiskusan korak! Sunčano je i mirno, a mislim da je samo dan pre vetar sa snegom igrao opasan ples. Fema se divi, kaže – kao na Himalajima! Sve je obliveno snegom! Divi se i okolnim kuluarima, koji zaista mame i ostale, ali Đaja i Duško Boško, iskusni momci, biraju bezbedniju opciju. Ovog puta.
Sledi jedna dosta eksponirana ali kratka uzbrdica, i izlazimo pod stene! Pogled na drugu stranu ostavlja bez daha, otvoren vidik, vrhovi u daljini! Kratka pauza da se raskomotimo, zasladimo i uvežemo. Neverovatno je toplo, sunce pravo prolećno, nema daška vetra. Sledi opasna deonica. Naveza pruža osećaj sigurnosti. Đaja zahteva ozbiljnost i obazrivost. On ide prvi i postavlja sigurnosne klinove. Miks stene i snega otežava kretanje, derezama je malo nezgodno, a opet, čini mi se da dereze i ovde znače. Prelazimo par vrlo uskih “noževa”, polako, pazeći jedni na druge. Negde gotovo četvoronoške. Pa onda opet nailazimo na deonicu stene, gotovo okomite, tehnički zahtevne, zadenemo cepin za pojas ili se kljunom cepina izvlačimo. Stene su dobrih hvatova, nisu krušljive. Fema je iza mene u navezi, nasmejani, konstatujemmo oboje kako volimo ovakve terene! Uzbuđeni, izlazimo na vrh! Kakav dan, i kakav pogled. Uživamo, smejemo se! U daljini se vidi Stojo, krenuo je na Torač. Dozivamo ga i mašemo mu! Prepoznajemo okolne vrhove, Prokletijske jasno izdvojene, Surdup i Štitan kao na dohvat ruke. Mislim da je bilo podne kad smo stigli na vrh. Malo se osvežimo, fotografišemo, i polako, sad još obazrivije krećemo istim putem nazad. Ohrabrena time da sam već jednom prošla ovuda, malo sigurnija i manje napeta, silazim niz stene, tražim sigurne hvatove, i čvrste oslonce. Na bezbednom delu se razvezujemo. Dalje opet svako svojim ritmom. Sledi strmi deo, kog sam se pribojavala, ali sada već sa većim poverenjem u opremu, silazim gazeći petama. Ponosna, jer su ovakvi delovi uvek bili moja najveća slabost. Dalje je sve išlo lako, i samo smo strčali do dole. Marko je uživao. Ili se mučio, ne mogu da procenim. Iako mu traverza nije pogodovala, davao je skijama novu šansu, opet padao i iznova ustajao. Na kraju nas je čekao Stojo..da kaže bravo, i da nam ispriča kako je sve izgledalo iz njegovog ugla. Pričao nam kakav je sneg bio na Toraču, i kako je tekao njegov uspon. I tako smo na neki način bili zajedno, na istim visinama.
Kad smo stigli do kampa bilo je oko 13h…. Izvukli smo podloške napolje, i zadovoljni, izležavali se na suncu neko vreme. Neverovatno je. Marko je, i dalje pun energije, pravio skakaonicu i vežbao skokove.
Svima je žao, ovo nije samo prvi dan neke višednevne ekspedicije! Ali isto tako, nismo neskromni, i divimo se gde smo stigli, za samo jedan dan, izdigli se, i izmestili u neku drugu dimenziju.
Sa tako lepim osećajem, tovarimo torbu na sanke, i teške rančeve na leđa, nazuvamo krplje, i korak po korak, odlazimo ka kolima… Opet svako u svom ritmu, sa svojim mislima, i utiscima. Opet malo meditacije za kraj jednog prelepog vikenda.
Marija Đajić
