Ovo je bila unaprijed dogovorena akcija Visokogoraca CG i PK Kopaonik iz Beorgada i trebala je da se održi u februaru, međutim neplanirane, obilne, sniježne padavine odložile su je za ovaj vikend. Prokletije su idealne za pripreme za sve visokogorske uspone, zbog teškog pristupa, visokih vrhova, hladnoće i ogromnog snijega. Dragan Pavlović je vodio ekipu iz Srbije i trebali su stići na Zastan u subotu, nama se to učinilo kasno pa smo otišli u petak i čekali ih gore…
Datum:16-18 mart 2012
Planinski masiv: Prokletije;
Vrhovi: Maja Ete 2422 m (izašli na desni vrh grebenom, 70 m ispod najvišeg vrha) i Maja Bojs 2461 m;
Učesnici: 11 planinara: iz PD Prokletije Plav (Ahmet i Hakija), Alpinisticki odsjek Novi Sad, PD Kopaonik, PK Vilina Vodica, PK Prekornica (Neno Kalezic), Visokogorci CG (Boris Čelebić);
Nestrpljiv sam bio čitav dan i jedva čekao da krenemo ka Vusanju. Ovo je bio naš prvi ovogodišnji odlazak na Prokletije. Put se otegao a i ima ga dosta pogotovo kad idete preko Ribarevina. Kod manastira Morača granaju dva momka rukama a stoje na strani puta kao da će za Podgoricu, ne znam koja je muka na njih i stajem da vidim može li se pomoći. Vele da su stoperi iz Poljske, da putuju po Balkanu i mogu li sa nama do Kolašina. Primamo ih u kola i poče priča, iznenadih se kako sam proparlao engleski, još mi treba fonda riječi ali snalazim se. Ispostavilo se da ipak imaju kartu za voz od Bijelog Polja do Beograda pa smo ih ostavili na Ribarevinama. Malo prije Berana zaustavlja nas policija. Nenu kao suvozaču napisaše kaznu zbog nevezanog pojasa, zalud se cijelim putem vezao kad su izlazili Poljaci zaboravio ga je staviti i ode 15 €. U Beranama svraćamo za Draganu iz Novog Sada i zajedno produžavamo do Vusanja. Kod karaule nailazimo na kombi i pored njega poljskog planinara. Reče nam da su bili gore 7 dana ali da ih vrijeme nije poslužilo pa su u zadnja dva dana ugrabili da popnu Jezerce, Kokervhake i Bojs. Posle kratkog razgovora pozdravljamo se a ja dobijam na poklon planinarski magazin iz Poljske i veliki zidni kalendar. Jedva čekam da se uselimo u klupske prostorije, za tamo sam ga namjenio. Nastaljamo dalje pješke, prtina je dobra i ne propada se ali ranci su preteški i nismo baš brzi. Kod Savinog oka (oko Skakavice) nailazimo na još jednog Poljaka a ubrzo na još trojicu, sve više sumnjam da smo u Crnoj Gori i razmišljam da nismo možda skrenuli lijevo kod Albukerkija i stigli na Tatre. Umorni su i žedni, dajemo im od naše vode i produžavamo ka Zastanu. Noć je i mrzim da hodam kad je mrak ali često je to neophodno. Posle 2 sata i 45 minuta stižemo na Zastan. Ulazimo u karaulu i iznenađujemo se kako je jedna prostorija sredjena, ima čak i 4 kreveta sa dušecima i ćebadima, ljeti je koriste čobani iz Vusanja a i šporet radi. Topimo snijeg da bi dobili vodu za čaj i sjutrašnji uspon, pa idemo na spavanje. Oko dva sata budi me lupanje, došao je Saljo, pozdravljamo se i kažem mu da moramo još malo odspavati i da se smjesti negdje do 4 h. Izgleda, uželio se priče i nikako da stane. Nema vreće, vjerovatno mu je i hladno, dajem mu moj prsluk, eto koliko da pretekne i ponovo lijegam. Ustajemo lako, više zbog želje nego što smo se naspavali. Dragani predlažem da ostane da spava jer bi bilo previše dvije jake ture u dva dana a nedovoljno se odmorila od puta iz Novog Sada. Tako je i učinila.
Napolju je još mrak, krećemo sa čeonim lampama. Hladno je a Saljo bez rukavica, dajem mu moje rezervne. Put kroz šumu bolan kao i uvjek i teško mi pada ali grabimo. Dolazimo na Buni Jezerce, sunce već obasjalo Šćokišta, treba donijeti odluku da li odmah skrenuti lijevo i sa te strane krenuti na Ete ili ići kuloarom ispod Kokervhakea. Kuloar djeluje previše lijepo da ne bi išli njim i odlučujemo se za tu varijantu, ispostaviće se pogrešnu. Neno i ja se smjenjujemo u prćenju a Saljo odlazi iz nekog razloga svojom putanjom. Usekava se u strane ispod vrha lijevo od jezera i priječi tešku stranu vidno gubeći energiju. Ostavljamo ga daleko iza sebe i žalimo što nije tu da nas malo odmijeni u prćenju. Sjeverna je strana, propada se a i strmo je. Izlazimo na prevoj ispod Kokera, nekako se uzdržavamo da ne krenemo, mimo plana, upravo na ovaj vrh jer je kuloar koji vodi ka vrhu neodoljiv. Ipak, idemo lijevo na vrh čija je kota 2323 m i koji gledano sa jezera izgleda fino ali nema na kartama ime. Malo ispod vrha pravimo pauzu za ručak, tužno gledamo u maja Ete i čekamo Salja. Izgleda nepenjivo, strme lavinozne strane i oštri greben a sam vrh sa svake strane omeđen suvom stijenom. U međuvremenu dolazi Saljo i izlazimo na naš vrh i krećemo u pravcu grebena Ete i to na desni krak koji vodi ka Kokeru. Riješili smo da izađemo na greben da vidimo kako izgleda sa druge strane i vidimo dolinu Valbone. Pošto je Saljo umoran, slabo je i jeo a nije ni spavao svu noć zbog smrzavanja, ostavlja ranac, na žalost sa njim i dereze tako da odustaje na zaleđenoj dionici ispod samog grebena. Ja i Neno izlazimo i uživamo u pogledu na Koker i Jezerce. Gledamo najviši vrh Ete i ne sviđa nam se ono što vidimo ali nastavljamo dalje grebenom s nadom da će se ukazati neka putanja. Snijeg je već omekšao i ne drži. Stižemo na greben, pravimo pauzu, analiziramo putanju i odlučujemo da je suva stijena i tanak sloj mekog snijega preveliki zalogaj za nas i da je bolje da uspon ostavimo za neki drugi put. Uživamo u pogledu koji puca na sve strane a pogotovo na Valbonu i okolne vrhove, Rosit, Kolate, Pečmares, Haruša, Ismet Sali Bručaj, Gyrke e Hapt i još mnogo, mnogo toga. Vraćemo se nazad istim putem ponovo gledajući Ete. Za sljedeći pokušaj izabraćemo drugu varijantu, od graničnog kamena odmah lijevo pa velikom valom na padinu ispod samog vrha Ete na lijevi prevoj. Kad se dodje do tog mjesta ostaje enigma zadnjih 20 m jer pretpostavljamo da je tu stjenovita barijera. Možda nije teška a možda i ima i neki sniježni put do gore ali to ćemo saznati tek kad dođemo sljedeći put. Vraćamo se nazad, dan je topao. Saljo se sunča, svraćemo po njega i lagano kroz šumu do karaule. Dragana leži i puni solarnu energiju, bila je vrijedna skuvla supu i spremila sobu. Sa krova kapa voda od snijega pa smo poštedjeni topljanja. Kuvamo čaj odmaramo i zavlačimo se u vreće. U neko doba dolazi Pavlović sa svojom ekipom a uskoro i Ahmet i Hakija. Razgovaramo, slikamo se, pravimo plan za sjutra. Hakija naložio šporet i temperatura osjetno raste. Pokret je zakazan za 4 sata pa na spavanje odlazimo prilično rano.
Krećemo u koloni koju smo uspjeli održati čitav minut. Ahmet na čelu traži da ja vodim jer imam bolji ritam, smjenjujemo se i pokušavam da budem spor ali uzalud. Neno, Hakija, Ahmet i ja se odvajamo ali makar ih držim na kratkom odstojanju. Često pravimo pauze, pijemo vodu. Na Buni Jezerce se ponovo okupljamo. Negoslav iz Kopaonika ide desno ispod Šćokišta pitajući se zašto mi idemo okolo. Ubrzo je dobio odgovor. Strme strane nisu poželjne za prečenje. Uzimaju ogromnu energiju i usporavaju napredovanje. Negoslav je lekciju naučio odmah ali Saljo neće nikad, opet traži neke svoje putanje i ulazi u problem. Voli čovjek da se muči. Više čekanja nema, sunce počelo da grije i treba požuriti ka kuloaru. Dolazimo ispod njega i stavljamo dereze. Ispred nas su dva kuloara desni blaži ali ne vodi na vrh i lijevi teži ali moramo njim… ispod njega je veliki pad prema katunu Runice i taj podatak i ne prija baš. Ja idem prvi, krećemo se terenom gdje je već pukla lavina, Neno me prati i brzo napredujemo. Saljo se izgleda dobro najeo i pored svih promašaja opet je za nama. Jedna dereza mu uporno spada. Kažem mu da se vrati ali neće, dosta mu jedna. Malo me brine ta odluka ali nije mali, zna šta čini. Na prevoju pravim pauzu, slikam Nena i puštam ga da prođe ispred. Odavde je kuloar blaži i ubrzo smo na grebenu. Vrh Bojs ima jedan od ljepših pogleda na Prokletijema jer je centralno pozicioniran i vidi se bukavalno 90 posto masiva. Ubrzo za nama stiže i Saljo pa Ahmet i Hakija. Slikamo se, jedemo, pijemo multivitamine i uživamo u pogledu. Gledamo u Kranfile i pitamo se da li je moguće da smo tuda popeli zimi. Izgleda nemoguće za uspon. Ipak, prošle godine, na taboru visokogoraca napravili smo najbrojniji zimski uspon na ovaj fantastični prokletijski greben.
Za opuštanje nema mnogo vremena jer treba sići niz kuloar opet, a to bi valjalo prije nego ga sunce ogrije. Krećemo nazad i odmah ispod grebena srijećemo Draganu i Jasminu, stajemo da se slikamo, a Jasmina to radi lagano kao da je na cvjetnoj livadi. Zamolih je da makar taj cepin zabode do kraja pa nastavi sa započetom radnjom. Ovo je česta pojava u planinama da se cepin koristi kao poštapalo, i to u strmim kuloarima, a ne kao osiguranje. Ne znam da li je u pitanju manjak straha ili jednostavno ne znaju kako treba. Na ovakvim terenima u slučaju iskliznuća malo je vremena za reakciju, a vezanje cepina za pojas ili ranac je neophodno, mada i ovo malo ko radi. Za njima stiže i Dragan, oni nastavljaju na vrh a mi lagano dolje. Stižu Hakija i Saljo, koji opet ide da priječi padinu. Silazimo na Zastan, pakujemo se i krećemo nazad. Ovaj put hvatamo prečicu kroz potok koja je odlična za silazak jer skraćuje kilometar i po. Kod karaule u Vusanju se javljamo policiji, na poligonu djeca igraju fudbal. Skidam čizme i imam što vidjeti. Podlivi i žuljevi nemaju broja, moram otkriti razlog, u poslednje vrijeme, ove česte pojave na mojim nogama. Hidriramo se, pijemo mnogo raznih sokova i vode. Dolazi Saljo i Dragana, pa zajedno nastavljamo nazad, opet do Berana gdje ostavljamo Draganu koja se vraća za Novi sad a mi put Podgorice.
Sve u svemu, bila je ovo još jedna fenomenalna tura, išli smo stazama kojima ranije nismo prolazili. I ako nismo uspjeli popeti sam vrh Ete prvi dan, snimili smo novu putanju kao cilj našeg sljedeceg dolaska u ovaj masiv. Do Denalija, 21 maja, čekaju nas još tri odlaska u Prokletije.
Boris Čelebić
