Krenule smo, na dugo planirano putovanje starom Jugom, vođene nostalgijom za toliko spominjanim srećnim vremenima u kojima mi nismo imale sreće da živimo, na ovom prelepom brdovitom Balkanu, ponosno, sve do Triglava!
Datum: 16. jul 2011.
Planina: Biokovo
Vrh: Sv. Jure, 1762 m
Učesnici: Saša Živaljević i Jelena Petković
Naša prva stanica je mestašce Promajna nadomak Makarske, gde se zadržavamo nekoliko dana, od kojih prvi provodimo na plaži, u šetnji i laganom prikupljanju podataka od meštana, i nabavljanju mape koju je uradila stanica GSS-a u Makarskoj, jer odluka je donešena, idemo na Biokovo, najviši vrh Sv. Jure, i to tradiionalnom i najčešće korišćenom rutom, sa pene od mora, Kačićevog trga u Makarskoj. Da, julske su vrućine, da, ima nadaleko poznatih biokovskih poskoka, da, postoji asfaltni put i autobus do pred sam vrh, i da, ništa ne može biti dovoljno jak argument da nas ubedi da od ovog poduhvata odustanemo, jer su vreme, energija, volja, snaga, ljubav , ali pre svega određena doza lucidnosti i zanesenosti, na našoj strani .
Biokovo je planinski masiv u Splitsko-dalmatinskoj županiji, koji deli Jadran od Dalmatinskog zagorja. Proteže se, na površini od 196 km2, od prevoja Dubci na zapadu do prevoja Sarnač na istoku, od prevoja Turija iznad Župe na severu do makarskog poluostrva Osejava na jugu. Biokovo je u srcima svih stanovnika Makarske, i nad njom se nadvilo „poput diva koji grli svoju lepoticu i čuva je od svakog zla.”
Sv.Jure (1762m) je najviši vrh planine, i drugi po visini u Hrvatskoj, to je velika kamena kupola na kojoj dominira TV toranj koji je izgrađen 1964, kada je sa tog mesta izmeštena crkva Sv. Jure, severno, nekoliko metara ispod vrha.
Pakujemo rančeve i navijamo satove samo Saša i ja, Marijana nažalost odustaje od uspona, ne oseća se dobro. Sa prvim zracima sunca krećemo, prvo busem do Makarske, gde pravimo kratku pauzu za jutarnju kafu, kada već možemo, a onda i na sam uspon u ne baš u planiranih 6 h, već 7 i nešto. Na startu prelazimo najkomplikovaniji deo puta, kako izaći iz grada do Makra i nakačiti se na markaciju, asfaltom levo-desno, do nadvožnjaka, do groblja, pa u krug, lutamo sigurno pola sata. Konačno, tako voljeni crveno beli krug, na poznatom smo terenu, nestrpljivi da se što pre popnemo dok sunce još ne obasja ovu stranu Biokova. To je bila trka sa senkom, sa čestim osvrtanjem iza sebe, jer je pogled magičan i svakim metrom postaje sve bolji, i sa samo jednom pauzom za fotgrafisanje, malo vode i voća. Staza je veoma strma, ali široka i apsolutno bezbedna, tako da Makar i Makarska zaista deluju neverovatno lepo iz gotovo ptičje perspektive. Na prevoj Strbina, 1326 mnv, stižemo lepom šumom bora, zajedno sa senkom, tu se malo zadržavamo i dalje nastavljamo laganijim tempom, jer nas je ipak Sunce sustiglo. Staza se ukršta sa asfaltnim putem i stalno ide gore dole, tako da je na ovoj turi sigurno 2000 m uspona, ispred nas se brzo pojavljuje Toranj koji se ne može promašiti, deluje blizu, i dobro je da smo svesni da samo tako deluje… jer imamo još do tamo, gore, dole, po suncu, sa zmijama i balkanskim divokozama, i uz priču koja nas je vodila kroz različite delove sveta, od Redwooda do Durmitora. Stižemo do planinarske kuće pod Sv Jurom, i tada Sašu počinje da boli ranije povređeno koleno, pa nastvljamo laganije, završni usponom uz postavljeno uže, koje je tu da bi pomoglo svima leti, a verujem posebno zimi kada su ovde naleti vetra jaki. I posle malo više od četiri sata, moram reći dobrog tempa, kod crkve Sv. Jure smo. Otvara se pogled i na drugu stranu Biokova-Imotska krajina, Imotsko polje, Vrgorac sa planinama Bosne i Hercegovine u daljini a ovamo makarsko primorje, Jadransko more i ostrva (Brač i njegovi maslinici koji gore ovih dana). Odmor pored crkve, još uživanja u pogledu sa srećom na licima. Zatim pravimo krug do tornja i počinjemo razmišljati o silasku, Sašino koleno je loše, prioritet je da on ode autom do Makarske, a ja mogu i lagano peške. Na kraju ipak oboje idemo autom sa parom iz Nemačke koji je takođe došao na Sv Juru iz Makarske, ali autom, falilo im je entuzijazma, vremena, volje ili snage a verovatno najviše one lucidnosti. I povratak je bio svojevrsna avantura, u svakom slučaju bilo je to lepo druženje i uživanje u pogledu. U Promajnu stižemo na ručak, Marijana je iznenađena što nas vidi, ali i srećna jer sada svi zajedno možemo na plažu i talase! Malo predaha, pa nastavljamo naš put…
Jelena Petković
Biokovo, 16.jul 2011.
