Како је већина нас овог викенда на располагању имала само један слободан дан за планине, одлучили смо се за Тали. Иако нам је та планина, са које се пружа фантастичан поглед, релативно близу, некако се дешава да нисмо њени чести посјетиоци. Одлучили смо да то промијенимо и ето нас на овом врху једне спарне недеље на средини августа мјесеца.
Датум: недеља, 14. август 2011. год;
Планина: Тали;
Врх: Кула 2063 мнв;
Екипа: Зоран Прљевић, Борис Челебић и Милан Радовић;
Када од Колашина идете према Подгорици и са Црквина угледате моћну природну пирамиду, застане вам дах. Многи туристи и путници паркирају своја возила и објективима апарата овјековјече ову слику јединственог црногорског пејзажа. То су Тали, планина посебне љепоте и инспирације како за становнике у селима у њеном подножју тако и за планинаре који је посјећују. Не зна се када је љепша, да ли љети када је њена смарагдно зелена боја издваја из осталог планинског амбијента или зими када њене окомите падине украси бијели шлаг.
Тали су планина која је, као ријетко која друга, описана у литератури. О њој су испјеване и многе пјесме. Ананије Симоновић, мјештанин села Осредака у подножју ове планине, рођен давне 1928. године написао је оду својој завичајној планини:
“На врх Тали кад изађем
осјећам се ко подмлађен,
и уживам од милине,
гледам села и планине…”
Велики заљубљеник у ову планину и планине Црне Горе, планинар из Београда Томица Делибашић је Тали назвао “планинским чаробњаком покрај пута”. У својој књизи “Планином” чију је насловну страну украсио мотивом са Тали, о планини је записао: “Нема оног ко није, пролазећи кроз кањон Мораче, бацио поглед ка дубинама под собом, па засењен виђеним, кришом дигао поглед ка највисочијим стенама, што су негде високо горе, не помишљајући како је могуће горе доспети. Тада путник не размишља да ли се горе ко пење, те како ово све одозго изгледа. Високогорски планинар ће напротив имати шире и само њему знане видике и доживљаје”…
За Тали се вежу многе легенде, па је др Радомир Булатовић написао књигу под насловом „Тајне старозавјетне морачке планине Тали“. Тиме је ова планина, као ријетко која, добила своју књигу.
Иако планина има неку своју специфичност и љепоту, иако је релативно лако доступна, не посјећује је велики број планинара. Тали припадају пространом комплексу Морачких планина, али се од осатлог дијела ових планина својом структуром прилично издвајају.
“Гдје би могли у недјељу, на једнодневну туру?”- пита ме Зоран који је знао да и ја овог викенда могу ииздвојити само један дан за планину. Не размишљам много. “Тали”-кажем. Зоран никада није био на овом врху. Ја сам чешће био на Мон Блану или Триглаву него на Талима. Невјероватно, али је тако. Добро се сјећам мог јединог успона на Тали. Био је хладан и магловит јесењи дан, па нисмо ништа видјели од љепоте ове и околних планина…
Зоран ми јавља да у суботу вече из Албаније са седмодневног курса за водиче у долини Тети стиже Борис и да је заинтересован за туру. И тако, у недељу ујутру у 7 сати окупљамо се код Зорана на Златици, пребацујемо ранце у његову Витару и крећемо према Морачи. На аутобуском стајалишту непосредно прије скретања за Осредке видимо двојицу планинара са ранчевима. Заустављамо се да се поздравимо са Томицом Делибашићем и Љубом Фантомом који су сишли са Тали. Настављамо са магистрале путем према селу, најприје 3 км асфалтом, па још 9 км макадама према катуну Ропушница. За тих дванаест километара савлада се висинска разлика од 1000 метара до катуна који је на око 1400 мнв. Многи планинари крећу на успон већ са магистрале, али је монотоно пјешачити колским путем толику километражу. Ропушница је један од најљепших планинских катуна у Црној Гори. Ливаде, букова шума, извори, врхови планина изнад, све је то допринијело да су на катуну племеници изградили викендице за уживање и одмор.
Долазимо на ливаду одакле се даље мора пјешице. Услиједило је препакивање, кратко слађење зрелим и сочним малинама у близини, и у 9,20 крећемо према врху. Али не маркираном стазом која са ливаде првим дијелом спушта у шуму, већ по традицији тежим путевима. Стазама које то нијесу. Идемо стазом према превоју између Лукањег чела и Тали, па се преко великих камених громада и тешког сипара пребацујемо на падине таличне планине. Ушавши у стрмину зараслу огромном травом, увиђамо какву смо грешку направили што нисмо “господски” кренули маркираном стазом. Али, нема назад. Опрезно, уз доста напора траверзирамо стрмом падином испод стијена у правцу у којем би требали наићи на стазу за врх. Успијевамо у томе, уз непотребно мучење, ризик и изгубљено вријеме. Доласком на стазу постаје све лакше па брзо добијамо на висини. Посебно Борис, који је седмодневним успонима на Проклетијама ушао у невиђену пењачку форму. Мада и њега и нас она држи још од зимских тура којих смо одрадили толико да ни сами не знамо број. Па и Зорана који од снијега није ништа пео. Али је зато висио на ужету у вертикалама многих црногорских кањона. За нешто мало више од 2 сата пењања, по прилично врућем дану, стижемо на Кулу, 2063 метра високи врх Тали. На врху затичемо двојицу момака и једног дјечака. Симоновићи из Осредака. Један од њих довео сина који се по први пут нашао на завичајној планини. Упознајемо се. Поносни тата жели да фотографише сина са, како каже, “правим планинарима какав ћеш и ти бити кад порастеш”. Мало ми је непријатно пред дјечаком што нас представља као некакве звијезде. Кад је мали чуо да сам био на Хималајима, сипа питања као из рукава. “Од куд си чуо за све то?”-питам га. Каже да гледа неке њемачке телевизијске канале и емисије те се тако информише. Са 5 година је научио њемачки језик! Није ми тешко да заинтересованом клинцу одговорим све што га интересује. Камо среће да сам ја као клинац имао интернет, стране тв канале или да сам могао добити од некога какву информацију. Али, у суштини за све, па и за планинарске активности најважнија је воља, жеља и љубав, све друго се научи и стекне искуством.
Иако је због жеге атмосфера прилично замућена, уживамо у погледу на Морачке планине, Торну, Сињајевину као и долине Горње и Доње Мораче.
Са Дурмитора се према планини навлачи црни облак који пријети. Одустајемо од плана да гребеном пређемо врло ризичан дио до врха Кокошка, па крећемо назад. Ускоро почиње лагана киша, што оправдава одлуку, али отежава спуштање по травнатој стрмини која постаје прилично клизава. Срећом киша није била интезивна и брзо престаје.У подножју, на пропланцима између шуме наилазимо на сочне малине и “плантаже” планинског чаја. Не можемо да одолимо па се задржавамо неко вријеме да наберемо и једног и другог…
У повратку се, опет по старом добром обичају, кријепимо пивом, а гдје би друго до код Раша у Међуријечју, пријатеља нашег клуба и свих планинара.
Милан Радовић
Tali, 14.08.2011.
