VELIKI ZEBALAC (2.129 mnv)
Datum:09. februar 2020. Godine
Planina:Moračke planine, planina Lola
Vrh:Veliki Zebalac 2,129 mnv
Savladana visinska razlika u usponu: 707m
Ukupna distanca: 14km
Učesnici: Jelena Čvorović, Jelena Petković i Brano Šćekić (Visokogorci CG) zajedno za još četiri člana sjajne ekipe tog dana: Vera Lalatović, Dragana, Pedja i Nenad.
Vremenska prognoza kaže da je ispred nas jedan savršen februarski sunčan dan, poletni krećemo nešto pre 8 iz Podgorice pa laganom vožnjom preko Mioske, Gornje Morače i Semolja stižemo do puta ka katunima gde i ostavljamo auta zbog leda i snega, pa se dalje upućujemo ka današnjem cilju. Nakon kraćeg hoda kroz listopadnu šumu izlazimo na čistinu, širok brisani prostor planine Lole sa njenim vrhovima koji nas dočekuju, a među kojima se prvo vide Lijevno i Mali Zebalac. Ubrzo se zaista nalazimo u divljini, tišini, pustoši koja oplemenjuje dušu mnogo više od subotnje gužve po gradskim lokalima, ali to znaju samo oni koji se ovamo upute bez oklevanja ustajući na prvi zvuk subotnjeg ili nedeljnog alarma. Pored donjih katuna, pa polako prečeći padinu Lijevna, gde već stavljamo dereze jer je sneg mestimice zaleđen, nastavljamo ka gornjim katunima gde nas pored napušenog golfa dvojke dočekuje dosta više snega kao i sjajan pogled na Veliki Zebalac. Vera nepogrešivo pronalazi najbolji put koji u koloni pratimo povremeno se osvrućući na Durmitor čiji prepoznatljiv obris svojom lepotom dominira na severo-istoku. Stizemo na prevoj između Velikog i Malog Zebalca pa sa dodatnim oprezom zbog miksa leda, snega i kamena, grebenski izlazimo na vrh. Sledi čestitanje, neizostavno fotografisanje uz poteškoće izbora najbolje pozadine i ugla jer zaista se sa vrha pruža veličanstven pogled na Javorje, Durmitor, Lijevno, Gornju Moraču, Sinjavinu, Gradišta, Tornu, Zagradac, Lastvu, Štit, Krutaš, Crveno ždrijelo, Trpezariju, Podzebalački katun, Vojnik, Mali Zebalac. Za silazak odlučujemo da idemo niz padinu direktno sa vrha procenjujući da bi grebenski silazak bio dosta rizičniji. Na prvoj zaravni pravimo pauzu za uživanje u različitm domaćim đakonijama i vinima, a odakle nastavljamo dalje tek pošto se sunce sakrije iza vrha pa u trenu osetimo da je zima ipak tu. Nastavljamo prateci sunce, uživamo u još jednoj pauzi, ovoga puta za čokoladu, zapravo samo želimo da uzmemo najviše što ovaj dan pruža. Zadovoljni, ispunjeni stižemo do početne tačke, pa uz osmehe, pesmu i priču polako nazad u novu radnu nedelju, a pre toga na zakusku kod dobrog domaćina Ivana.
Oči pune sunca, srce puno planine, više ne mogu tražiti od jednog dana.
Jelena Petković
