U ovom momentu kada pišem izveštaj, posmatrajući sa dovoljne vremenske distance, nadam se da ću konačno napisati nešto praktično korisno i da neću, po običaju, na papir baciti samo emotivnu buru sopstvenog doživljaja planine i svega onoga što mi ona donosi, nadam se, ipak ne obećavam.
jul 2018.
Učesnici: Boris Čelebić i Jelena Petković;
Kao i svaka dobra ideja, priča o putovanju Gruzijom i Jermenijom, i usponima na Kazbek i Aragac je osmišljena tokom jedne duge, rano prolećne šetnje pune ideja, do Mareze i nazad.
Budući da je cela organizacija i logistika na nama, te da nije bilo mnogo sličnih iskustava u bližoj okolini, što znači nedostatak servisnih informacija, odlučili smo da ne širimo krug učesnika, jer upuštamo se u prilično nepoznato, i lakše je sve usaglasiti i dogovoriti, te se prilagoditi okolnostima kada nas je samo dvoje.
I dok, čekajuci nastavak leta ka Tbilisiju, u Istanbulu ispijamo kafu sa pogledom na Svetu Sofiju i divimo se moći koju je imao Carigrad, listamo vremenske prognoze koje ne obećavaju: zatvoreno i u Jermeniji i u Gruziji.
Plan je da prvo idemo na Aragac kako bismo se aklimatizovani uputuli ka Kazbeku, međutim, poslednje vremenske prognoze su samo u jednom saglasne: naredna 4 dana je stopostotna šansa za kišu iznad Aragaca. Odlučujemo da se prvo uputimo ka Kazbeku jer, koliko toliko, prognoza je bolja…
Let iz Istanbula stiže u Tbilisi rano ujutru, oko 2h, pa je potrebno na aerodoromu sačekati do 7h, kada kreće prvi prevoz do centra (za tu namenu planinari koriste prostor u levom uglu aerodromske zgrade, pa smo i mi, vođeni tim primerom, izvukli podmetače i fino odspavali). Postoji i malo luksuznija varijanta da taksi prevoz čeka ispred aerodroma i vozi pravo do Kazbegija, što se može dogovoriti u paketu zajedno sa smeštajem.
Tog jutra dolazak u centar Tbilisija je haotičan, sanjivi, pomešamo stanice, pa sa transportnim vrećama lutamo, ne bi li našli odgovarajuću “maršutku” koja nam, kada je i pronađemo, pobegne za par sekundi. Još uvek ne govorimo ruski (to će se brzo promeniti jer hteli ili ne hteli, tamo ste primorani da ga progovorite) pa je snalaženje teško, a i gradske mape su na njihovom, za nas totalno nerazmljivom jeziku… Posle doručka dogovaramo vožnju sa divljim taksijem, čija je i vožnja bila prilično divlja, što će se kasnije ispostaviti kao standardna karakteristika ovog regiona, jednostavo svi tako voze, po želji i volji, a ne po signalizaciji i pravilima.
Tokom vožnje ka Kazbegiju (Stepantsminda – malo, sada vec turizmom okupirano, mesto u podnožju Kazbeka na 1,740m n.v.) između oblaka, magle i kiše nam se ipak promalja Gruzija u svojoj lepoti: nepregledno zelenilo, planine, netaknute, zabačene, potoci, stada… Tada već počinjemo da razumemo legendu po kojoj su Gruzini uživali uz vino dok je Bog stvarao svet, pa im je za nagradu ostavio njegov najlepši kutak.
Odmor, prepakivanje, proveravanje prognoza koje i dalje ne obećavaju, uz prvo gruzijsko pivo za Borisa a sajder za mene (nismo ugrozili pravila hidratacije, dvolitarke sa vodom su stalno bile uz nas). Pred veče smo imali priliku da ugledamo Kazbek na kratko, između oblaka, u daljini u zaleđu crkve Svete Trojice (Gergeti na 2,170m n.v., jedna od mnogobrojnih crkava i manastira kao potvrda duboke religioznosti Gruzina).
Ustajanje u 4 ujutru, od kiše koja lije i magle se ne vidi ništa ni na 10 metara… Nakon pronaženja snage volje koja jutrima zna da se nekuda zaturi, ipak krećemo, uz pesmu “Million, million, million alih roz, iz okna, iz okna, iz okna vidiš ti…”. Stiže i te kako potrebna motivacija, momenat koji nas podseti zašto smo mi tamo, trenutak, koji traje ne više od tridesetak sekundi, kada nam se iz oblaka i magle ukaže odmah ispred nas Gergeti, zajedno sa okomitim liticama Velikog Kavkaza u pozadini, prizor bajkovito nestvaran i mističan.
Od crkve do prvog kampa, iako markiranu, stazu pronalazimo isključivo uz pomoć, od milošte zvanog, Osmana (Osmand Maps). Idemo laganim tempom, polako se oseća proređenost vadzuha, mada se brže i ne može pre svega zbog teških ranaca na leđima. Pauza kod prvog kampa (3,000m n.v.), gde smo razmišljali da postavimo šatore, ali konstatujemo da je mesto neinspirativno i da trebamo dalje, zapravo vidici se otvaraju pa apetiti rastu, i krećemo ka baznom kampu. Nastavljamo, nailazimo na potok koji prelazimo preko metalnih merdevina, uz povremene udare vetra i 20 kg na leđima, potrebno mi je bilo nekoliko minuta dijaloga sa samom sobom da bih obazrivo krenula ka drugoj strani. Onda još jedan potok, koji prelazimo zajedno sa drugim planinarima po principu ruka ruci, a nakon što voda ponese kao palidrvce kamen koji su ubacili ne bi li smanjili dubinu, spremna sam bila da odmah tu stanem u navezu, samo da ne završim u ledenoj vodi koja kovitla i vodi pravo u sunovrat par stotina metara niže.
Onda dolazi prelazak glečera, temperatura se znatno spustila, po malo se razvedrava, ali vetar pojačava i duva pravo u lice noseći kao staklo oštre komadiće nekakvog neprijateljski nastrojenog i zaleđenog snega. Već počinjem da osećam umor i hladnoću koja dolazi iznutra, uz misao da se sada nazad ne može.
Kako nam je samo strmo delovao taj ulazak na glečer, zajedno smo komentarisali u povratku, kao vertikalni zid, a realno to je čak i ne toliko strma padina. Krećemo se polako u navezi, dobro je što nema novog snega pa su pukotine vidljive. Nakon pređenog glečera sam bila loše, samo to mogu reći, ali uz Borisovo ohrabrenje, nekako sam izašla do baznog kampa, sa rancem (nije da nisam imala ideje da ga bez srama bacim u ponor). Samog dolaska u bazni kamp (3,670m n.v.) se i ne sećam najjasnije, ispostavilo se da možemo spavati u domu, što sam odmah i uradila. Probudila sam se posle dosta sati, gladna, jako gladna (tako sam bila srećna zbog one slanine u rancu), ali i dalje malo malaksala.
Konačno sam mogla da uživam u prizoru. Kazbek se otvorio, kažu ne vidi se baš vrh, ali je odmah iznad tog poslednjeg kuloara. Dosta pravilnog piramidalnog oblika iz ovog ugla liči na one planine što svi crtamo još kao deca, sanjajući da ćemo jednog dana čvrsto stajati na njihovim vrhovima.
U domu (bivšoj meteorološkoj stanici) mnoštvo zastava, napolju šarenilo šatora. Procenili su da je oko 300 planinara i alpinista iz čitavog sveta (od kojih je najviše je bilo Rusa, koji su na moje oči radili po nekoliko desetina zgibova, kažu u sklopu aklimatizacije, i pitali da im se pridružim, a ja ljubazno rekla da ne bih, misleći da na 0m n.v. mogu uraditi dva, a ne bih da brukam naciju) čekalo vremenski prozor kako bi krenuli ka vrhu koji kažu da se otvara sutra veče… jedino, onda sledi nekoliko dana lošeg vremena. Odmah smo znali da je nama to veče neophodno za odmor…
Brzina kojom se vremenske prilike menjaju je neverovatna, pa se zato i teško predviđaju. Dok gledam suncem obasjan taj prvi vrh Kazbeka i onu našu poznatu plavu boju neba, uz glečer se već penje oblak crn kao noć. Dugo sam to veče ostala napolju.
Narednog dana smo odradili aklimatizaciju, i to lakšu varijantu koju i preporučuju lokalni vodiči, po stenama i uz sipar do 4,100 m n.v. , jer postoji druga mogućnost da se aklimatizacija radi do tzv. jurišnog kampa, uz nošenje kompletne opreme, gde se i prespava pa se ujutru rano kreće na uspon. Moja malaksalost i blaga visinska bolest koja je držala Borisa na momente su odredile da bi takav potez bio i suviše pretenciozan u datim okolnostima (a već smo imali jedan takav iza sebe pa bi bilo previše). Nije bilo lako te večeri slušati zveckanje opreme planinara koji su krenuli na uspon, nije bilo lako ne poći sa njima, ali prosto neke odluke se moraju racionalno doneti, ovog puta mi nismo tim za vrh, ovo nije naša noć za uspon, biće neka druga, u godinama ispred nas…
Dan za odmor u Tbilisiju (ako se šetnja od 20-ak kilometara tako može imenovati), pakovanje, pa na noćni voz (zbog sigurnosti uvek ići vozom, u povratku smo napravili grešku odabirom lokalnog mini busa, morala sam da doslovce odglumim da mi je loše ne bi li vozač smanjio na 120 km/h sa 160 km/h, sa sve telefonom u ruci). Na granici uredno završavam vizu za Jermeniju, Borisu viza ne treba mada ga izvode iz voza jer nisu sigurni gde je Montenegro. U svitanje, prvi susret sa Arartom, planinom koja toliko znači Jermenima da je spomenu u svakoj i malo opširnijoj priči.
Užareni Jeravan, grad pobratim Podgorici (kasnije sam čula da je tako zato što šu nakon neke katstrofe u Jerevanu mnoga njihova deca provela letnji raspust kod porodica u Podgorici), klimatski joj sličan uz razliku što je tamošnje Ćemovsko polje prostranije.
Krećemo ka usamljenom vulkanskom masivu sa četiri vrha, Aragacu. Šator postavljamo kod jezera Kari (Kameno jezero) na 3,190m n.v. Zbog velikih isparenja, vidici su bledunjavi, pa glavni utisak ostavlja masivno zdanje stanice za posmatranje kosmičkih zračenja iz sovjetske ere gde, kao u scenama nekog filma, nailazim na usamljenog naučnika sa pomoćnicima, popravljaju neke stvarčice. Iako su nam ponudili smeštaj i u kosmičkoj i u meteorološkkoj stanici, odlučili smo se za šator.
Poranili smo kako sva pravila planinarenja nalažu i uz stalno promenljive vremenkse prilike, lagano, već dobro aklimatizovani, preko blagih padina, potoka i sa dosta cveća, izašli na Južni Vrh Aragaca (3,890m n.v). Lep je osećaj biti tamo, ispunjava.
Na vrhu smo se nismo previše zadržavali, dovoljno da se nešto pojede, napravi neka fotografija, te dobro zapamti pogled. Zatim smo malo obišli teren do Zapadnog vrha, kako bismo izvideli situaciju za sutra za, ako vreme dozvoli, odlazak na Severni vrh. Sledećeg jutra je padala kiša, a u daljini je grmelo, crni oblaci se grupisali… Severni vrh sa svojim grebenom i siparima neodoljivo podseća na naš Kučki kom, a tamo se ne kreće po takvom vremenu…
Preplanulih lica, neko mršaviji (a neko i ne baš) se vraćamo u civilizaciju. Nakon šetnje do granice sa Turskom i obilaskom prve hrišćanske crkve sa veličanstvenim pogledom na Ararat, vraćamo se i kućama, preko Tbilisija i Moskve.
Sabiram utiske, izvlačim pouke… Putovanje koje zahteva dosta energije, ali koje mnogo donosi, sadržajnije od bilo kog pre.
Sada već planiram druga putovanja, kako ona u dubinu svoje duše, tako i ona po našoj divnoj Zemlji.
