Već nekoliko godina, leti, glavno dešavanje i u našoj porodici a i u našem klubu je Dečiji tabor – svojevrsni vikend dogadjaj, koji organizujemo kako bismo deci preneli malo naše ljubavi prema prirodi i prema planinarenju. Ideja je nastala kada je u našem malom – velikom planinarskom klubu rečeno da svako treba da ima jednu planinarsku akciju u svojoj organizaciji, ja, kao majka sitne dece koja doprinos klubu trenutno ne mogu dati na velikim visinama i daljinama, uviđam da imamo odličnu podlogu da planinu približimo najmlađima. Sama sam prirodu spoznala kao odrasla i dalje se nisam u potpunosti “srodila” sa svim detaljima dok vidim da je deci upoznavanje sa prirodom laganije, i svi zakoni su im prijemčiviji.
Upoznaj prirodu da bi je volelo i Priroda te zove u avanture nove, su naslovnice nasih pozivnica i nasih izveštaja nakon svakog uspešnog okupljanja. Samim tim sto je naš planinarski dom na vrlo nepristupačnom mestu, avantura počinje sa ostavljanjem auta na kraju asfalta i prepakivanjem u terenska vozila. Ovo je i mesto upoznavanja i susretanja učesnika – često su to deca koja sad već rastu uz obeležavanje datuma u kalendaru za Dečiji tabor. Naravno, uvek bude i novih što je meni posebno uzbuđenje. Telefoni su spakovani na dno ranca, jer na našem čarobnom mestu nema telefonakog signala. Zanimljivo, ali niko ne “krizira” zbog toga.
Sam koncept ovog dogadjaja podrazumeva da deca dolaze sa roditeljima, ili nekim ko ih dovodi, da to bude jedan vikend u kom će se upravo porodice povezati na jedan drugačiji način. Često su se kupovali šatori i oprema i često su se baš ovde dešavala prva kampovanja i prva spavanja u šatoru. Ali se zato tako dešava da neko ko je već bio, pored svog deteta sledeće godine povede još neko dete iz porodice ili komšiluka.
Deca koja spavaju u Domu uglavnom se raduju tome da se ušuškaju pored nekog od drugara da uveče mogu da šapuću još malo pred spavanje a ujutro na tajni znak prvi da se iskradu napolje i nastave, ili počnu igru.
Sam planinarski deo ove godine podrazumevao je setnju na Međeđi vrh, gde su išla malo starija deca, i šetnju do katuna Poljana koja je prilagođena mlađima. I jednima i drugima motiv za šetnju prvobitno budu priganice koje su najavljene da nas čekaju na katunu ali se iskustvo dopuni čarobnim pogledima, savladanim naporima i novim saznanjima.
Beba od jedne godine mami na ledjima i baka koja pomera svoje granice da bi videla radost i sreću svojih unuka pa i sama na neki način uživala.
Lepo je videti dete od 3 godine koje hoda stazama kojima su baš njegovi preci izvodili stoku na katune. Ovo je bila prilika i za to – da poneko zaviri u svoje staro “ognjište”, i da vidi kakav je život danas na katunima. Usmena predanja često nisu dovoljno intenzivna ni živopisna a deci je značajno da se zna da i danas postoji život teži i drugačiji od života u gradovima, jer ne tako davno mnogi naši preci su živeli ovako i ovde.
Predeli preko 2000mnv kojima se ide do Međeđeg vrha su posebna dimenzija i svakom desetogodišnjaku neverovatno iskustvo. Posle ture, svako dete se oseća umorno ali i ponosno i zadovoljno. Pobedilo je sebe, svoje umore, svoje komfore, svoje strahove. Verujem da se opustilo, ispričalo sa drugarima, i zamislilo nad predelima. Ima nešto čarobno i moćno u tome.
Po povratku u kamp nastavlja se partija fudbala koja je možda još ujutro započeta, i dokaz je toga koliko se deca brzo odmore i regenerišu. I koliko puno imaju energije. Deo mlađih devojčica peva i smišlja koreografiju za svima omiljene trenutne muzičke hitove. Ne ispred you tuba, nego na drvenim daskama u šumi pred roditeljima i vršnjacima.
Naša deca su u gradovima na telefonima samo kada nemaju šta zanimljivije da rade – zaključujemo mi roditelji dok ih posmatramo iz hlada.
Veče je vreme za logorsku vatru i spremanje večere – svako dete sprema svoju večeru, zvuči pomalo nemoguće? Kada mi odrasli sve dobro pripremimo na deci je da se uključe i ispeku svoje prve kobasice na logorakoj vatri. U savršenom redu, svako sa svojim štapom u ruci čeka svoju kobasicu i zauzima prvo sledće slobodno mesto na žaru – metalnom koritu u kome je žar, napravljenom po dimenzijama kobasica. Sve je bezbedno, lepo i zabavno. Vatra nam je prijatelj – greje nas kad nam je hladno, nahrani nas kada smo gladni. Opasnost je ako je ne poznajemo ili ako smo bahati. Ali bez vatre nema života, i sad imamo priliku da je upoznamo, da joj se približimo, da skupimo drva i da je održavamo. Opušta nas i okuplja kao u stara vremena porodice oko ognjišta. I mi postajemo planinske porodice, ti dobri ljudi koji su opusteni i ujedinjeni oko sreće svoje dece, odvojeni barem na kratko od gradova, užurbanih života i briga. Bez stresa, vesti, telefona, bez puberteta i menopauza.
Drugi, tj treći dan je rezervisan za penjanje na stenu. Sva deca stoje u redu i slušaju kako odrasli objašnjavaju i iskusnija starija deca pokazuju. Svako je dete dobilo priliku da stavi kacigu na glavu, pojas oko struka i obezbedjeno užetom da se popne da odredjenu nižu stenu i spusti u tzv apzajlu, što je onome ko uspe posebno zabavno.
Na kraju, ponela sam neki lični utisak koliko su deca divna – radoznala, pristojna, opuštena, koliko lako stupaju u međusobne interakcije, koliko je lepo videti da stariji pomažu mlađima, da se igraju zajedno jurke “na krkače” ili žmurke. Da poštuju pravila i da se pri tom zabavljaju. Priroda je lepa i treba da u njoj boravimo i da je upoznajemo. “Opasnosti” koje prete svugde, bilo da je to krpelj ili medved u praksi su toliko retke da ne smemo da dozvolimo da zbog njih ne uživamo. U prirodi mesta ima i za čoveka, i sa svakim odlaskom u šumu, livadu, reku, planinu, postajemo bogatiji, pametniji i opušteniji.
Marija Đajić
